Postoje stvari koje se ne mogu kupiti, oduzeti ili steći na neki perfidan ili brutalan način. Malo ih je, ali zato tako mnogo, neprocenjivo vrede. Na putu ka lepoti prepoznaćete Vima Vendersa kao jednog od njih.
Godine 1990. Wenders je ostvario svoj ambiciozni SF projekat, koji je planirao punih 12 godina: film Sve do kraja sveta. Sa Brunom Gancom, Otom Sanderom i Peterom Falkeom 1993. snima nastavak svoje anđeoske priče: Faraway, so close. Nakon Lisabonske priče (1994) usledio je drugi duži boravak u Americi, koji je započeo 1996. godine sa filmom Kraj nasilja.
Buena vista social club (1999), topla je ljudska, angažovana priča – posveta nizu zaboravljenih muzičara i malih-velikih ljudi sa oboda isprazne materijalističke civilizacije zaslepljene glupom i hladnom samodopadljivošću. Spisku sjajnih filmova svakako treba pridodati i niz kratkih art-house filmova, Vendersovih umetničkih vizija s one strane industrije i stupidne komercijalizacije svega i svačega što se može iskoristiti, unovčiti i odbaciti. Duh nezavisnosti i prefinjenosti u njemu je svakako dobio jednog od najoriginalnijih predvodnika i umetnika.
Duša čoveka
Ono što me je posebno fasciniralo unutar monumentalnog izobilja jednog od najboljih savremenih evropskih reditelja autorskog filma, Wima Wendersa, (nešto sasvim lično, ali i globalno), jeste njegovo antologijsko ostvarenje i angažman u serijalu filmova posvećenih bluzu – bluzu kao muzici, poimanju života i lepoti samoj po sebi. Naime, reč je o jednom od sedam ostvarenja posvećenom ovom muzičkom pravcu – filmu Duša čoveka (2003).
Film otvara scena uzletanja svemirskog broda “Vojadžer”, kojeg američka svemirska agencija NASA godine 1977. šalje nepovratno u kosmos, u cilju istraživanja udaljenih planeta Sunčevog sistema.
Na brodu se nalazi i gramofonska ploča, zbirka snimaka upućenih potencijalnim vanzemaljskim vrstama, sa porukama ljudske vrste na 50 različitih jezika sveta. Dok kamera prikazuje svemirski beskraj i planete, glas naratora u dirljivoj atmosferi govori o porukama ljudi koje nose misli, osećanja i želju za upoznavanjem.
Glas naratora, praćen kadrovima letelice dok plovi Sunčevim sistemom, saopštava da se pored zvuka i muzike sa naše, matične planete Zemlje, na ploči nalazi i njegova pesma, koju je snimio za Kolumbiju 1927. godine (dakle, pola veka pre poletanja broda), koja se zove “Dark was the night”. Na kraju epskog, veoma senzibilnog uvoda, saznajemo da je narator i autor pesme slepi bluzer Blind Willie Johnson.
Vim Venders nas tako uvodi u emotivnu priču o bluzu, korenu savremene rok muzike, i pre svega, duši čoveka, duši ranjenog, poniženog, iskorišćenog i odbačenog čoveka, zlog, perfidnog i bezdušnog sveta, koji u svemu traži samo profit.
Suprotstavljen lepoti i širini početnog, kosmičnog dela priče i ideji širenja vidika, ljubavi, komunikacije i empatije, film se potom okreće ovozemaljsko, prizemnom pravcu, prateći životne priče dvojice istinskih blues legendi – Skip Jamesa i J.B.Lenoira. Uprkos veličini duše dvojice izvanrednih umetnika, ljudi i legendarnih muzičara, na kraju životnih priča ih čeka samo nezaslužena tuga, zaborav, poniženje i hladan svet, koji nakon što je materijalistički bezdušno iskoristio njihov talenat, odbacuje ih…Bez duše, srca, emocije, ljudskosti, pokajanja.
Pustinje, ostrva otpora, so zemlje… sve će biti u redu
Vim Venders je reditelj u čijim filmovima (pored fotografije) muzika ima izuzetan značaj, sjajno je uklopljena i povezana sa idejama i snovima. Sarađivao je sa kompozitorima poput Irmina Šmita, Lorena Petigranda, Jirgena Kniepera, ali i sa nizom bitnih autora moderne muzike, pre svega rocka – od Raj Kudera, Nika Kejva, U2 i Lu Rida, do Vili Nelsona, Lori Anderson, Talking Heads, Elvis Kostela, fado pevačice Terese Saguiero (Lisabonska priča) i legendarnog kubanskog muzičara Ibrahima Ferrere (Buena vista social club).
Postoji nešto što rokenrol i filmovi imaju zajedničko. Nije u pitanju samo to što oni pripadaju popularnoj kulturi, već i da su to istovremeno komercijalni proizvodi svog vremena. Takođe, oni su istovremeno ostrva otpora i tačke kontrakulture, da tako kažem.
Wim Wenders
Godine 2000. Wenders je u Los Anđelesu režirao tragikomičnu priču pevača irskog rok benda U2, Bono Voksa. U filmu Hotel od milion dolara napravio je priču o prijateljstvu, izdaji i ogromnoj moći bezuvetne ljubavi. Nagrađen je Srebrnim medvedom u Berlinu.
Dokumentarni film Pina (2011) dirljiva je priča o pokojnoj nemačkoj balerini i koreografkinji Pini Bauš.
Kada sam prvi put video Pinu kako pleše,osetio sam snažnu potrebu da napravim film o njoj. Nagovorio sam je i dogovorili smo se da radimo. Ali ja sam 20 godina oklevao shvativši da pokretna slika nema takve izražajne mogućnosti da izrazi svu lepotu njenog rada... Oboje smo mnogo želeli da to uradimo i ja sam shvatio da ću verovatno u svom srcu pronaći odgovor kako da snimim ovu priču. I onda sam našao odgovor u novoj 3D tehnologiji. Za film o plesu potreban je prostor, plesačima je neophodan prostor i tako sam shvatio da je 3D tehnika kao stvorena za filmove o plesačima.
So zemlje
Naredni dokumentarac – So zemlje (2014), nosi duboko humanu poruku (oslonjenu na priču Isusa Hrista iz Novog zaveta) crno-bele fotografije brazilskog fotografa Sebastiaoa Salgada, koje govore više od reči.
Kako legenda kaže, Isus je govorio svojim učenicima: ,,Vi ste so zemlje. Ali ako so obljutavi, čime će se osoliti? Ona više ni za šta nije, osim da se baci, i da je ljudi zgaze“. U svojoj dirljivoj i suptilnoj ljuskoj priči Venders prenosi poruku jednog velikog čoveka i umetnika – Sebastiaoa Salgada, o tome da su svi ljudi kao so zemlje deo jedinstvene prirode i da moraju da se bore protiv svojih destruktivnih, zlih poriva i strasti.
Što se samog fotografa Salgada tiče, on je umesto da postane broker na Vol stritu u 30-oj godini života otkrio fotografiju. Godine 1981. njegov aparat je zabeležio trenutak atentata na američkog predsednika Regana, što mu je omogućilo da radi ono čemu je kasnije posvetio čitav život – angažovanu dokumentarnu fotografiju.
Salgado živi sa ljudima, saoseća i proživljava njihove brojne tragedije i tvrdi da se pravo da fotografiše ljude mora zaslužiti deleći sa njima sudbinu.I kao što Salgado svojim moćnim fotografijama slavi ljudsko dostojanstvo i lepote sveta, tako izvanredni Vendersov film dotiče i slavi ono najlepše i najbolje u čoveku, vraćajući se još jednom svojoj jedinstvenoj filmskoj lirici, impresivnoj fotografiji i besmrtnoj DUŠI ČOVEKA.
Kako je sedamdesetih godina prošlog veka stekao status jednog od vodećih reditelja novog nemačkog filma, tako je osamdesetih postao kultna figura svetske filmske scene, stvorivši autentični vendersovski filmski izraz, samo za sebe i sve one koji veruju u snagu umetničke lepote i njenu humanističku toplinu poruke.
Nekoliko miliona svetlosnih godina daleko od nametnute komercijalizovane filmske industrije i njenih snova o zarađenim milijardama dolara i zaglupljivanju masa, Venders je postao jedan od retkih svetionika na pučini okeana tame i razarajućeg profitabilnog smeća modernog sveta.
Dobitnik je Zlatne palme na filmskom festivalu u Kanu 1984. za film Pariz, Teksas. Nagrađen je počasnim doktoratom na univerzitetu u Sorboni 1989. Dodeljeno mu je i priznanje “Leopard časti” na međunarodnom festivalu u Lokarnu 2005. godine.
Postoje stvari koje se ne mogu kupiti, oduzeti ili steći na neki perfidan ili brutalan način. Malo ih je, ali zato tako mnogo, neprocenjivo vrede.
Postoje i ljudi, uglavnom gotovo neprimetni, na količinskom nivou statističke greške. Oni koji su uspeli da izađu iz tame i anonimnosti još je manje, ali zato svetle i usmeravaju odabrane i hrabre kao sjajni brilijanti u planinskom vencu otpada. Na putu ka lepoti prepoznaćete Vima Vendersa kao jednog od takvih.
Vitraž | Dragan Uzelac
Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/
Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/
