Zdenko Duplančić – herojstvo istrgnuto iz zaborava

Životni put nezaboravnog ratnog heroja. Od Brača, cepanja Musolinijevih plakata u Splitu, Sutjeske, oslobađanja Beograda i Narodnog pozorišta, do Osame Bin Ladena.

U Beogradu je krajem decembra 2020. preminuo u 92. godini Zdenko Duplančić, Splićanin, partizanski borac Prve proleterske narodnooslobodilačke udarne brigade, pukovnik i dugogodišnji predsednik SUBNORA Savski Venac i osnivač sekcije boraca, potomaka i poštovalaca Prve proleterske, u kojoj se i dan danas čuva originalna ratna zastava brigade. Učesnik je mnogih odsudnih bitki u Bosni, Crnoj Gori, Srbiji i Hrvatskoj.

Njegova priča, kao i drugih herojskih boraca ovenčanih slavom trajnih ideala i beskompromisnosti, započinje u sada već dalekoj prošlosti. Godine 1941. godine, 22. decembra u Rudom formirana je od strane srpskih i crnogorskih partizanskih odreda kvalitativno nova, za teren nevezana, pokretna operativna jedinica Prva proleterska brigada, udarna pesnica predviđena za rešavanje borbenih zadataka. 

To se dogodilo nakon prve velike pobede Proleterske brigade u Gaočićima nedaleko od Rudog, nad Italijanima, i osvojenom velikom ratnom plenu koji je uneo opšte oduševljenje u sve pripadnike brigade, ali i naroda koji je pobedi svedočio. Ovo prvo borbeno iskustvo u osvajanju utvrđenih zgrada neprijatelja, uz zaposednuto teško pešadijsko naoružanje ispostaviće se kao zamajac za brigadu koja će na svojim plećima izneti najslavnije ratne pobedem, jedinicu koja je dala 84 narodna heroja, brojka koju ni divizije nisu imale.

Za komandanta brigade postavljen je Koča Popović, izražene iskričave inteligencije, čovek koji je dozvoljavao, za razliku od mnogih, da mu se slobodno iznose stavovi oprečni njegovim, što mogu da čine samo ličnosti kojima vlast ne može da udari bolesno u glavu. A borci su upravo i bili mahon oni, koji se nisu ustručavali da autoritetima doskoče sa onom narodnom “popu pop, a bobu bob”. Tu se sasvim sigurno i krije geneza uspeha ove hrabre čete, koja je postala preteča onomo što bi danas okarakterisali kao komandosi.

Prva proleterska brigada

Tada su postavljene i bataljonske komande, njih šest ukupno. Kragujevački, Kraljevački, Šumadijski, Beogradski bataljoni, uz dva crnogorska (prvi i drugi). Upravo u ovom drugom bataljonu, u okviru Prve proleterske udarne brigadu, započinje i Zdenkova priča, jedna od mnogih koja je bila na putu da bude prožeta zaboravom, na našu sramotu.

Kao što reče Borisav Pekić “Nemati prošlost je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna…”. Izdanci ove vekovne južnoslovenske hajdučko uskočke gerile i ustaničkog ratništva pojavili su se 1941. na mnogim mestima. Karakterisalo je izrazito zajedništvo i saborništvo.

Na čelo ugroženih pobunjenih patriotskih masa stali su borbeni tribuni nekomunisti i komunisti koji podsećaju na hajdučke harambaše Starinu Novaka, Stanoja Glavaša, Vasu Čarapića. To su Simo Šolaja, Mladen Stojanović, Osman Karabegović u Bosanskoj krajini, Staniša Opsenica u Lici, Vasilj Gaćeša na Baniji, Ćanica Opačić na Kordunu, pop Vlada Zečević u zapadnoj Srbiji, Živojin Nikolić Brka u južnoj Srbiji, Staniša Vajner “Čiča Romanijski” u istočnoj Bosni, Vlado Šegrt u Hercegovini, Sava Kovačević u Crnoj Gori. Zdenkovo ime prirodno se nadovezuje na ovaj niz.

Posleratni jugoslovenski nedemokratizam je doduše po onoj da “svaka revolucija jede svoju decu”, upravo to i učinio.

“Crveni” Split i cepanje Musolinijevih slika

Zdenko se rodio 1929. u Splitu, u ulici Radunica. Dva naselja u Splitu Manuš i Dobri dobila su epitet “crvenih”, zbog ogromnoj broja vojnika koje su dali Narodnooslobodilačkoj borbi. Stereotip da su u partizane išla seljačka, gladna deca u Zdenkovom, Kočinom i u mnogim drugim slučajevima ostao je samo – stereotip.

Rastući u imućnoj familiji imao je sve privilegije, uključujući i časove violine kod čuvenog kompozitora Josipa Hatzea. Njegov otac, vešti dekorater, koji je uređivao obalu na koju je pristao 1934. brod sa telom ubijenog kralja Aleksandra iz Marseja u Split, upisao ga je u elitnu dominikansku gimnaziju u Bolu na Braču. Zdenko, inače vernik po rođenju, molio je na latinskom. Tada Brač okupira ideja NDH, a gimnazijalci su morali da budu u ustaškoj mladeži, ne i Zdenko. Biti partizan za većinu je bilo stanje svesti, ne pitanje vere, nacije ili materijalnog.

Ali taj nestašni klinac je kroz priče svoje sluškinje saznao kako Italijani i ustaše, na delu sprovode ideje fašizma. Kada ljudi idealima streme bezuslovno, ne možete da ih ne poštujete, čak ni ukoliko u njih ne verujete. Koliko god takvi kodeksi danas delovali neopipljivo, još uvek su makar na papiru, pojave kojima se divimo i stremimo.

Ulazi u SKOJ 1941, čita Marksa, Ostrovskog, Gorkog. Njegova kuća, bez znanja oca postaje štab za ilegalni rad. Druga opcija? Nije je bilo. Ona, NDH to nikada nije mogla da bude. Sa svojim drugovima sprovode male “desante” po Splitu, skidaju Musolinijeve slike sa zidova gradskog jezgra, a na bunde i kapute prostitutki koje su se družile sa Italijanima posipaju kiselinu. Split gotovo da nije imao ustaše, i bio je izrazito antifašitički orijentisan, činjenica koja je pomalo zaboravljena, posebno ukoliko se posmatra iz današnje perspektive u kojoj Split nosi određene težine isključivosti i nacionalizma.

Bitke i oslobođenje Beograda

U Prvu proletersku 1942. godine, ulazi puno Dalmatinaca, najviše iz Splita, Biokova, Šibenika (grad koji je dao 3000 boraca u bici na Sutjesci) među njima i Zdenko. A Prva proleterska je uvek išla tamo gde je najteže, i on sa njom, prvo kao pomoćnik mitraljesca, a onda i kao mitraljezac, noseći tešku italijansku “bredu”. Preživeo je nemačko bombardovanje u Dugopolju 1943, desant na Drvar, a nakon toga ređaju se bespoštedne bitke u Bosni, na Sutjesci, Srbiji.

U jesen 1944. godine učestvuje u borbama za oslobođenje Beograda. Put ih je vodio preko Zlatibora, gde su se borili sa Bugarima tri dana, koji kao da su branili Sofiju. Tu je pukom srećom ostao živ, kao i u Vrbovcu, prilikom oslobađanja Zagreba. Sa Šibenčaninima Pivcem i Protegom branio je srpski Ub, a u tom poduhvatu učestovala je i jedna Kineskinja, kojoj je to bila prva borba. Kineskinja na Ubu! Nakon Valjeva i Užica, Beograd je čekao da bude oslobođen.

Igmanski marš, 2020.

Zdenko nije imao običaj da na svojim pričama kapitališe, niti da se njima hvali, a da njegov prijatelj Milan Mladenović nije bio uporan i radoznao, ne bismo saznali mnoge zanimljive priče. 

Tako je jednom prilikom vozeći se gradom sa njim na Dan oslobođenja Beograda pre dve godine, onako usput, nenametljivo, kao da se radi o nekom „normalnom“ događaju i kao da je kakav turistički vodič, a ne direktni učesnik i ratnik, na samo njemu svojstven način, ispričao kako su tri puta osvajali zgradu Narodnog pozorišta, gde su Nemci pružali fanatičan otpor, iskačući iz kanalizacionih šahtova, i kako su kod zgrade Glavne pošte na uglu Kneza Miloša i Bulevara kralja Aleksandra vođene strahovite bitke.

Nije ni stigao da proslavi osvajanje Beograda, a već je preko Iloka, Šarengrada i Vukovara stajao pred vratima Zagreba nasuprot ustašama i nemačkim snagama 1945. Svoje vojevanje i ratni put okončao je u Trstu iste godine.

U kancelariji sa Bin Ladenom u Beogradu

Nakon rata završava visoke vojne škole u SSSR-u i SAD-u, i postaje vazduhoplovni oficir, a 80-ih radi u Saveznoj direkciji za rezerve i promet specijalnih proizvoda, gde je bio zadužen za prodaju oružja nesvrstanima. Tada mu u kancelariju dolazi glavom i bradom, ni manje ni više Osama Bin Laden!

U Beograd je tada došao da bi u Jugoimportu isposlovao kupovinu naoružanja. Jugoslavija, koja je tada bila okrenuta Sovjetima, posebno u vojno-tehničkom smislu, nije, da makar znamo javno, Ladenovim željama udovoljila, što je potvrdio i sam Zdenko. Ali podatak da je Bin Laden tumarao beogradskim ulicama svakako je kuriozitet za koji verujem da velika većina prvi put čuje.

Nema gde nije bio u Africi – Angola, Uganda, Zimbabve, brojni oslobodilački pokreti, uključujući i jedan bliskoistočni, palestinski. I tada su se u toj branši obrtale ogromne svote novca, mogao je da postane tajkun, ali je njegova kuća u Splitu, ostala trošna i nikakva, bez kupatila. 

Kao i mnogi koji su razmišljali srcem, vođeni idealima, ostao je skrhan raspadom Jugoslavije. Nacionalizam i populizam surovo su eksploatisani na ovim prostorima u poslednjih 30 godina, manjina se na toj mantri obogatila, dok većina stanovništva celog regiona spaja kraj sa krajem. U jednom intervjuu izjavio je “I nacija i religija su danas postali biznis. Prazna su sela i u Hrvatskoj i u Srbiji, a i gradovi se prazne: šta onda vredi vikati da si Hrvat ili Srbin?”.

Zdenko je pre svega uvek bio čovek. Privilegija da to postanemo dešava se na našem rođenju, ali je nažalost mnogi nikada ne iskoriste. Za nju se borimo kroz čitav život. On za svoje 92. godine nikada nije omanuo.

Njegova životna priča obrisala je sve razlike, rasne, verske, nacionalne. Obrisala, i na kraju ogolila čoveka vrednog divljenja, slagali se ili nje sa snovima koje je živeo. A mnogi su na ovakvim ljudinama izvlačili samo sopstvenu korist. I sama država koja po potrebi, to herojstvo koristi kada joj to odgovara, a kada ne onda na obeležavanju 70 godina pobede nad fašizmom u Sava Centru Zdenku, koji je držao govor pre predsednika Aleksandra Vučića polovina sale zviždi, nezadovoljna istorijskim činjenicama koje iznosi.

Kada dolaze važni gosti iz Rusije postavljaju se buketi cveća oslobodiocima u Ruzveltovoj, a kada oni odu, Tolbuhinu i Birjuzovu skidaju se imena sa beogradskih ulica. Sa druge strane, prijemi u ruskoj ambasadi puni su desničara poput Boška Obradovića i Vojislava Šešelja koji otvoreno negiraju NOB. Interesi, kompromisi, benefiti. I pored svega, ostanu pojedinci na koje nijedna mrlja nije pala.

Zdenko Duplančić je kremiran 9. januara na Novom groblju, nakon što je grad Beograd oličen u Goranu Vesiću odbio da ga sahrani u Aleji zaslužnih građana. Poslednje reči koje je pred smrt uputio gospođi Olgi Stoiljković Trifunović iz beogradskog SUBNORA bile su vezane za Igman i njegove ratne drugove. Simbolika koju je teško zaobići.

Pavle Jakšić | Izvor: https://rs.n1info.com

Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/

Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/

About the author
Avatar
Osnivač i urednik Vitraža. Beograđanin. Kritičar malograđanštine i površnosti. Idealista.
[insta-gallery id='1']