Zdravko Mamić – životna priča koja ne ostavlja ravnodušnim

Od kukuruza i silosa do milionskih transfera igrača i kazne zatvora. Uz puno muzike, konflikata, psovki, derta, obožavanja i mržnje.

Mit, legenda, dobrotvor, negativac, internet mim, mangup, osuđenik-begunac, mezimac vlasti, disident, vulgaran, džek. Sve navedeno i još toliko toga određuje isključivo ugao, perspektiva, sentiment. Mamić, doskorašnja alfa i omega Dinama ujedno je i dorodavac kompletnog jednog slenga koji je uveliko utisnut u sve urbane rečnike. “Agont prevarator”, “mućko đubre”, “proklet bio na Božić”, poštapalice su koje odavno u regionu ne znaju za granice.

Njegova drska iskrenost, bilo da je dolazila iz samoodbrane, interesa ili bunta razotkrila je mnogobrojne javne tajne, manire, spone sporta, vlasti, kriminala, koje su slika i prilika čitavog regiona, ne samo Hrvatske. Pojasnila je i mnogobrojne sociološke teme, od moći, međuljudskih odnosa, interesa, odnosa žena i muškaraca, gramzivosti, zahvalnosti, sujete.

Takođe, njegova aktuelna životna priča, a koje se tiče njegovog izgnanstva u Međugorje i presude Vrhovnog suda Hrvatske, koji je potvrdio presudu osječkog Županijskog suda kojom je odbegli čelnik HNK Dinamo Zdravko Mamić osuđen na šest i po godina zatvora za izvlačenje 15,3 miliona eura iz Dinama, na slikovit način pokazuje kako to izgleda kada se država nameri na pogrešnog, i na njemu slomi zube.

Nabijanje

Kroz medije pratim Mamića dugo, i uvek mi je bio simpatičan. Hajde da budem skroz subjektivan, ozbiljan car. Majka mi je oduvek govorila da je galantnost dobar pokazatelj kakva je ko osoba, a Zdravko je novčanicama kitio koga je stigao, a i skidao satove (mnogo pre nego što je za jedan takav optužio jednog osiječkog sudiju za primanje mita). Sve počinje jednom maksimirskom vetrovitom konferencijom za štampu na Jutjubu kada je baš Jutjub nabio na onu stvar, što kao da je bila i najava njegovog sukoba sa establišmentom, pre više od deset godina.

Menjala su se vremena, predsednici, ideologije političkih vladajućih stranaka u Srbiji i Hrvatskoj, ali se menjao i Mamić. Bio je i dovoljno iskren da iza tih promena i stane, jer samo se budala nikada ne menja. Početne često polu ksenofobične komentare o Jugoslovenima, jugo-unitaristima, oficirima i levičarima zamenile su gotovo kosmopolitske izjave o susedima, prošlosti, ratu “koji su drugi smislili da bi nas zavadili i prodavali svoja dobra”. Prve su išle na vodenicu tadašnjih trendova u Hrvatskoj, gde kao i u Americi kada ne znate kako da ugrabiti koji poen, pljujete po komunizmu, stoga je bilo i logično što su mu Ivo Sanader i Milan Bandić tražili da finansira odbranu hrvatskih generala u Hagu.

Njegovim kasnijim stavovima ne može se uzeti ništa na značaju i hrabrosti, jer je populizam i nacionalizam i dalje najjače oružje na ovim prostorima. Dakle, to sigurno nije činio iz interesa. Spona sa Srbijom se nikada nije stideo, od prijateljevanja, fascinacije svojim idolima, delovima naše zajedničke prošlosti. Tvrdokorni deo Zagreba to mu nikada nije oprostio.

Kako je to rekao čuveni filmski kritičar Ranko Munitić “Zagreb je glumio Jugoslaviju, ali iznutra većim delom svog života nije to bio, niti pokušavao da bude”, u odnosu na “Beograd koji je prihvatao i upražnjavao Jugoslaviju kao stvarnost”, kako je to rekao jednako čuveni filmski režiser Rajko Grlić, obojica uzgred Hrvati.

Zdravkovi muzički izbori nakon pobeda uvek su naginjali ka istoku, a taj hercegovački dert i temperament, plahovitost uvek ga je u Zagrebu pomalo činila strancem. Nakon pobede nad Ajaksom 2007, kada je Dinamo nastavio takmičenje u kupu UEFA, na aerodromu je cepao majicu, i trubačima delio novčanice od 500 eura uz “Ko te ima taj te nema” Zvonka Bogdana. U međuvremenu gotovo da nije bilo proslave koja nije uključivala pesme Miroslava Ilića, pa je tako i na svadbi Matea Kovačića, Zdravko Mamić preuzeo mikrofon od Saše Matića i zapevao “Ova noć, ova noć ima čudnu moć” i “Još te nešto čini izuzetnom”. Među prvima je Srbima nakon zemljotresa u Petrinji i okolini uputio pomoć.

A pošto se u Zagrebu, priliv ljudi i vrednosti često delio se na južni i severni segment (dalmoški dotepenci i gospodski starosedeoci), jasno je gde su njega smestili. Rođeni Bjelovarac svoje nikada ostvareno spajanje sa Zagrebom i raskol, skoro je rekapitulirao jednom jedinom rečenicom, iz egzila u Međugorju – “za Zagrebom ne žalim, žalim za Dinamom, u Zagreb nikada i ne moram da se vratim”. Zagreb bi se sa time sigurno složio.

Jer kako drugačije da objasnite da je preuzeo klub Dinamo, mezimče Zagreba, kada je on bio peti u Hrvatskoj 2002. godine, sa 106 sudskih procesa nad glavom, a sada je taj isti Dinamo 33-i tim na Uefa rang listi (sledeći tim iz regiona je Crvena Zvezda – 50), koji vredi po Transfermarktu 120 miliona, bez omladinske škole i infrastrukture.

Prodao je igrače za ukupno miljardu evra prometa (godišnji porez u ravni sa celim petogodišnjim porezom celokupnog hrvatskog sporta). Menadžeri iz Srbije u poređenju sa njim prodaju naše bisere za kikiriki. Dinamo je osvojio 14 titula prvaka u poslednjih 15 godina, a ove godine igra četvrtfinale Lige Evrope, nakon što je sa 3-0 isprašio Murinjov Totenhem. Na sve Dinamove uspehe koincidirali su i uspesi hrvatske fudbalske reprezentacije, čiji su igrači listom i dolazili iz “modrih” redova. 

I organski ga ne podnose, “Mamić cigan i Srbin”. Kao nekada mi Toleta, ili do skoro Kokezu, sa jednom “malom” razlikom, oni nasuprot Zdravka nisu imali ama baš nikakav uspeh. Odnos sa navijačima Dinama posebna je priča. On je splet želje navijača da budu deo kolača (u Srbiji imamo prilike da vidimo kakav oni deo žele, poseduju) i njegove tvrdoglavosti i drčnosti.

Blato i karamela

Odrastanje. Prvo selo iznad centra Bjelovara – Novoseljani. Put do centra Bjelovara kao klinci prolazili bi na sankama, kilometar ipo bez da prođe i jedan auto, poker na registracije, bosonoga mladost, crno beli televizori, prenosi Radivoja Markovića u mesnoj zajednici. Tada kreću i prvi preduzetnički poduhvati. Posuđivao je konjska kola i prevozio kukuruz i pšenicu u silose. Vreme kada je jedna pojedena karamela umesto “505 sa crtom” stvarala osećaj bogatstva.

Često odlazi sa roditeljima u Hercegovinu, opštinu Tomislavgrad. Siromaštvo. Bez struje, industrijskog hleba, već je domaći je dolazio prevozom iz Splita. U prizemlju kuće krave i seno koje su grejale temperaturu na spratu iznad. Njegov otac je sa 15 godina išao da radi na obnovi Crne Gore, pa na Ilidžu, autoput Bratstva i jedinstva, kasnije u Nemačku na bauštelu. Radnu etiku nije mogao da ne sagleda, čak i da je non stop žmurio, a nije.

Zagreb

Zagrebačka epopeja počinje 1971. Kao klinci on i njegov stariji brat Stojko odlaze na probu u Dinamo, kada su omladinski igrači bili Zajec i Cico Kranjčar. Tada njihov otac prodaje kuću u Bjelovaru, i počinje da zida novu u Sesvetama, kraj Zagreba. Tih godinu dana ih je svaki dan vozio 80km – tamo i nazad. Iz zahvalnosti za sve što mu je otac činio, Zdravko je prvih šest godina nakon njegove smrti svaki dan išao na njegov grob. Tada kao centarfor, bio je jedini reprezentativac Jugoslavije u omladinskim selekcijama iz Hrvatske, uz Tomislava Ivkovića. U Beogradu su izgubili 3-2 od Crvene Zvezde kao pioniri. Jednom su kao klinci protiv Željezničara igrali pred 30 000 ljudi.

Tu celu omladinsku generaciju je oterao trener Kobeščak, pa je ponovno druženje Mamića i Dinama ostvareno tek 1992, kada je sa Blaževićem kupio Dinamo, nakon što je u međuvremenu postao sportski agent, sa preko 100 igrača koje je reprezentovao.

Nekoliko godina pre toga, 1986. išao je je redovno na tribinu kao Bad Blue Boy. Postoji slika kada je Dinamo pobedio Zvezdu golom Harisa Škora, a u pozadini na istočnoj tribini Zdravko vodi navijanje. Bila su to i gostovanja u Beogradu, Banjaluci, Novom Sadu, Pazinu.

Udaranje po ušima

Pre informacija o tome koga je sve i za koliko Mamić prodao, zanimljiviji je način na koji je to činio.

Mamićev sin Mario, koji je radio na transferima Luke Modrića u Totenhem, kasnije i Kranjčara i Ćorluke, postaje prijatelj sa vlasnikom Totenhema Danijelom Levijem i nagovara ga kupi od Dinama Alema Halilovića i Tina Jedvaja, tadašnje šesnaestogodišnjake. U Londonu, u kancelariji sede Levi, sportski direktor Baldini, advokat Totenhema Ejndžel, Mario i Zdravko. Levi kaže Mariu “reci tati da ću mu za njih dvojicu dati 10 miliona u kešu”. I on kreće da prevodi, i prekida ga Zdravko – “razumeo sam, pitaj ti njega da li da popijem ovaj čaj na miru ili da se pokupim odmah i odem?”. Mario neće da prevede, pa Zdravko kreće sa psovkama – “prevedi pi*** ti materina”.

Konačno to i čini, a Baldini, Levi i Ejndžel se na Blekberijima dopisuju u pokušaju da savladaju Mamića. Neuspešno, epilog: prodati su za 25 miliona. 

Genijalnost menadžerisanja je krenula od Boška Balabana kojeg je ukrao tadašnjem drugom čoveku hrvatske, predsedniku Rijeke Hrvoju Šariniću. 16 miliona eura.Taj posao mu je u jednom danu doneo 8 miliona eura, pri čemu je njegovu privatnu firma “Iverica Bjelovar” prodao švajcarskom “Kronošpanu”, prvi se bavi eksplotacijom sekundarne sirovine u Hrvatskoj. Pliva u lovi, tada kao najmoćniji preduzetnik u Hrvatskoj 2001.

Ali njega vuče Dinamo. Godine 2002. nakon odlaska Zlatka Canjuge, zatiče Dinamo petog u prvenstvu, i ponovo se vraća da ga spašava na poziv predsednika Mirka Barišića i Blaževića. Tada pozajmljuje Dinamu svojih 11 miliona eura.

Transferi, ljudska priroda, gramzivost, praštanje

Zanimljivo je da je obično nakon transfera, a često na inicijativu njihovih tadašnjih devojaka ili žena dolazilo do raskida prava zastupanja. Nakon potpisa za Birmingem, tadašnja devojka Balabana, Iva Radić rekla je Zdravku “meni je ovaj grad fuj, ja ovde neću da živim”. Zdravko joj odgovorio nešto u svom maniru, a ona je počela da plače. Balaban, koji je Aston Vilu koštao 40 miliona, bez odigrane utakmice, isto veče je sa njim raskinuo ugovor. Ali ponovo zove Zdravka kada je karijera krenula nizbrdo, on prašta, vodi ga u Briž, gde postaje legenda kluba.

Slična priča je i sa transferom Igora Cvitanovića u Real Sosijedad. Prijatno veče u San Sebastijanu, sprema se najveći transfer u istoriji kluba. Na večeri on Darko Kovačević, Cvitanović, trener Kraus, njegova devojka. Tapas, pršut, predivan novi grad na moru blizu Bijarica, nalik na Dubrovnik. Ona izgovara: “ovo je mali grad i mali klub za mene i mog muža”.

Sledi Zdravkova replika, pa isti epilog kao sa Balabanom. Gramzivost, hedonizam, trošenje, (pre)ambiciozne žene. I kao sa Balabanom, Mamić prašta, i godinama nakon toga Igora zapošljava kao trenera u Dinamu.

Gramzivost roditelja posebna je tema. Možda najslikovitija baš u transferu dvoje klinaca u Totenhem. Nakon dogovora, Halilovićev otac traži još milion i Mamić odustaje i ceo transfer propada. Da nije nešto kasnije svojim novcem platio Halilovićevom ocu pola miliona da ostane trener mlađih kategorija u Dinamu, zagrebački klub ne bi dobio ni tih 6 miliona od Barselone, a ni Dani Olma. U mnogo slučajeva su neutaživo gladni roditelji upropašćavali karijere svoje dece. Halilović, kao i mnogi drugi klinci sa sličnim porodičnim pričama, ni pored ludog talenta nisu ništa napravili u svojoj karijeri, poput recimo našeg Andrije Živkovića.

Slično je bilo i u slučaju Modrića i Silve. S tim što se ne radi o gramzivosti već o poštovanju. Mnogi koji poštuje moćne, to poštovanje oroče trajanjem te iste moći.

Priča o Mamiću je i stara saga o usponu i padu, i ko su ljudi koji na kraju uz nas ostaju. Kada su sudski procesi uveliko krenuli Da Silva i Modrić nikada javno nisu stali uz njega, iako ih je bukvalno pokupio sa ulice, obojicu izbeglice, Modrića iz Obrovca, Zadra, Da Silvu iz Brazila, i to kao povređenog klinca koji je spavao u zgradi omladinske škole Dinama. Da li je to naplatio? Da, zbog čega i ne bi? Ali je i pored toga u toj meri zaslužan za njihove karijere, da su trebali pet njegovih bisti da postave u svoju dnevnu sobu. Ništa ne boli više kada se interesi pomešaju sa emocijama, a na kraju shvatite da postoje samo – interesi. I ništa ljude ne menja kao novac.

Modrić (23M, Totenhem), Eduardo (Arsenal 13.5), Vedran Ćorluka (13M, Mančester siti), Mateo Kovačić (11M, Inter), Josip Brekalo (10M, Volfsburg). Ni pola od kompletne liste.

Generacija 1995 je posebna priča. Samo za transfere Marka Pjace i Roga u Juventus i Napoli, Dinamo je inkasirao 40 miliona eura. Roga čak ni za te pare nije hteo da proda, a svi u Dinamu su ga pritiskali, govorivši mu da je lud. Na kraju je popustio, rekavši da ako on ode ode i titula. Tako je i bilo, i tada je Rijeka postala težak izuzetak u skoro pa pravilu hrvatske lige. Golobradog Antu Ćorića je prodao Romi za 12 miliona eura.

Kada je prodavan Halilović svi su mu se smejali da zauzvrat dobija “samo 6 miliona eura i Dani Olma”, ne želevši da priznaju da Mamić krade Barseloni kapitena španske reprezentacije u kategoriji ispod 16 godina! Olma, koji je danas jedan od najtraženijih igrača sveta, Mamić je prodao Lajpcigu prošle godine za 45 miliona eura.

Možemo samo da pretpostavimo koliko će tek vredeti ovogodišnji Dinamov sastav, posebno ukoliko kojim slučajem prođe u polufinale kupa Lige Evrope, ili ga nekim čudom osvoji.

Kada država zagrize pogrešan orah

Nekada davno je kao klinac kupovao farmerke u Trstu. Zapamtio je tadašnje protesti zbog povećanja cena hleba. U čitavom regionu danas za bunt nije dovoljna ni blatnjava cipela na licu. Verovatno nije ni sanjao da će reforme da pokrene jedna konferencija za štampu, i to ona njegova.

Sudski proces. Država ga ne tereti u optužnici za utaju poreza, pranje novca ili za štetu državnom proračunu, već za štetu u korist treće strane, Dinama. Zanimljivo.

Ukratko, Mamić je podmitio celokupan pravosudni sistem osiječke županije, koji ga je na kraju ipak osudio. Sa jedne strane neko će reći ukoliko je nevin zbog čega podmićuje?, ali sa druge strane nisu li svi ex yu sistemi baš tako baždareni? Od zdravstva, građevine, državnih uprava, svega. Svuda morate nekome da tutnete nešto u džep, to je kao predivna pustinjska oaza za mito i korupciju. Ne mali argument u Mamićevu odbranu.

Sudije nisu bile specijalno kreativne, tražili su sve ono čime svaka prosečna sponzoruša “spemuje” svoje dokone obožavaoce na Instagramu. Luj Viton mokasine, karte za utakmice, letovanja u Dubai, izložbe u Luvru, pa onda nešto malo jače – Audemars Piguet satovi, koverte sa par stotina hiljada eura…

Da je Mamić Sotona lično, ovakve sudije ne mogu, Vama, njemu, ili meni da sude. Ta blasfemija prve kategorije se kao detonacija osetila sve do vrha, prvog čoveka ustavnog suda hrvatske Đuro Sese, koji neće biti reizabran.

I kod nas u Srbiji nas korumpirano sudstvo jaše decenijama, a Gordijev čvor niko nije uspeo da odmrsi. U ovom slučaju je jedan jedini tip povukao svileni persijski tepih celom sudstvu ispod nogu i okrenuo ga naglavačke. Malo li je? 

Razotkrio je sistem u kojim svako ima svog “malog koji je zadužen za kontakte”, oni predstavljaju neku vrstu satenskih rukavica (bez otisaka) za korupciju. Ukoliko su ovoliko klepili jednog Mamića, zamislite koliko su klepali sve ostale. Možete Zdravka da ne podnosite, ali morate da mu se poklonite. Ono što je on uradio u jednom danu, opozicija tokom deset godina u Srbiji nudi kao (ničim utemeljeno) predizborno obećanje.

Za njega ne postoji autoritet. Sudario se sa državom, sveštenicima (moćnikom Paterom Toljem), medijima, navijačima. Jednom prilikom, kada je izguran predlog da Dinamo vrati stari naziv nakon što je bio Kroacija (žarka želja Franje Tuđmana), predao je klupskom službeniku audio kasetu kako bi pre meča pustio novu-staru himnu Dinama. Dotični je uplašen mogućnošću da Tuđman sa razglasa čuje nešto što bi ga razljutilo kasetu prvo ipak predao Blaževiću, starom-dobrom Franjinom vojniku, koji u salonu pred celom političkom svitom i Franjom poglavarom sa istom u ruci počinje teatralno da maše, a nakon što je ugledao Mamića je i izgovorio – “hoćeš da rušiš Dinamo, prkosiš poglavaru”, na šta mu je Mamić pred svima odgovorio “pi*** tebi materina i poglavaru”.

To je taj izliv hercegovačke krvi u mozak, koji je kasnije na mnogim konferencijama za štampu nanizao i Jocu Amsterdama, Flaka, i mnoge, mnoge druge, na radost ljubitelja društvenih mreža.

Koliko su politika i sport upleteni, mi u Srbiji najbolje znamo kroz teme navijača. Zdravko je nedavno otkrio do kojih vrhova to tačno seže, pa i mi slobodno možemo da pravimo slične paralele. Sanader ga je zvao da pusti Hajduk, kako ne bi otišao u plejof za ispadanje. Na šta mu je on odgovorio – “ni mamu ne bi pustio, ali vam garantujem da Hajduk neće završiti u ligi za bedaka”. U Zagrebu pred utakmicu pada kiša, a Zdravko vrši pritisak na sudije, uz podršku predstavnika Hajduka da kažu da lopta ne može normalno da odskače, iako to nije bila istina. 

Hajduk ostaje u ligi za prvaka, a u odloženoj utakmici Dinamo pobeđuje 1-0, nije prodao meč, završio je posao, još je Dinamo pobedio. Politika i sport.

Kada je Rijeka pre nekih deset godina ispala u drugu ligu umesto nje je u prvu ligu ušlo Dugopolje, ali sa spornom licencom za takmičenje. Tadašnji i sadašnji predsednik Rijeke biznismen Damir Mišković dolazi kod Mamića da ga pita da li mu se isplati da ulazi u klub i vredi li pomagati Rijeci. “Pomozite Rijeci, a ja vam garantujem da Rijeka neće ispasti”. Da li treba napomenuti da Dugopolje nije ispunilo uslove za licenciranje. Nazvao je stvari onakvim kakve jesu.

Kakve jesu – dve ključne reči, Neophodno je da se sa nečim prvo suočimo da bi mogli da ga menjamo. Zdravkova priča zapravo je samo naizgled lična, ona je suštinski vrlo opšta, onome ko želi da čita između redova. I iako nije protkana ružama, na kraju može da bude ruža. Činjenica da istinu na svetlost dana iznosi Mamić, nekima antiheroj, a nekima miljenik, u celu priču unosi gotovo filmsku dramatiku. Nezadovoljstvo “malog” čoveka temelj je svake revolucije (u ovom slučaju sudske), kažu. Čoveka, dodao bih i hrabrog, a Mamić to jeste. Možda baš on pokrene lavinu, a tada Luj Viton tašna više neće biti moneta kojom se kupuju pozicije, ljudi, gresi, pravda. A poštenom svetu samo to i treba.

Pavle Jakšić | Vitraž

Pratite nas: https://www.facebook.com/vitraz.net/

Instagram: https://www.instagram.com/vitrazmagazin/

[insta-gallery id='1']